Zadržati ili srušiti? Jednostavan test za svaku staru zgradu

Zadržavamo ono što može da funkcioniše, ne ono što samo izgleda staro.

Pitanje od kog treba da počne svaki projekat

Kad se stane na parcelu na kojoj već nešto postoji, šupa, zid, čitav napušteni blok, i pre nego što se započne bilo kakav rad na projektu, treba doneti odluku: šta ostaje, a šta odlazi? Pogreši li se u jednom pravcu, srušiće se baš ono što je mestu davalo vrednost. Pogreši li se u drugom, vuče se mrtav teret kroz ceo projekat, trošeći novac da bi se sačuvalo nešto što se nikad neće isplatiti.

Većina projektnih zadataka ovo tretira kao pitanje sa da ili ne: zadržati ili srušiti. Prema našem iskustvu, upravo ta dvojnost najčešće odvede ljude u pogrešnom pravcu, jer su najvrednije zgrade na parceli često baš one koje se ne uklapaju čisto ni u jednu od te dve kutije. Zato radimo sa tri kategorije, a ne sa dve.

Tri kategorije, ne dve

Ovaj test smo prvi put razvili na ekstremnom primeru, napuštenom ostrvu Povelja u Venecijanskoj laguni, na kom se svaka struktura morala proceniti pojedinačno, a danas ga primenjujemo na svakom projektu koji dolazi sa postojećom strukturom.

Prva kategorija je sačuvati i transformisati. Zgrada je stabilna, ili se može stabilizovati, i nosi identitet mesta. Ne sme se izbrisati ili prikriti, ali njena unutrašnjost je slobodna teritorija: ukloniti sprat, ubaciti nov volumen, potpuno promeniti namenu. Ljuska ostaje, dok se život u njoj obnavlja.

Druga je uklopiti. Zgrada je previše propala da bi opstala sama, ali previše značajna da bi se odbacila. Stabilizovati ono što je ostalo i izgraditi novu arhitekturu u njoj i oko nje, namerno ostavljajući vidljiv spoj između starog i novog, tako da svako i dalje može da pročita šta je tu nekad stajalo. Ovo je suptilna kategorija, ona koja se najčešće preskače, i često baš tu nastaje najbolja arhitektura.

Treća je ukloniti. Ono što je ostalo ne nosi ni upotrebljivu strukturu, ni pravo značenje. To treba pustiti da ide, bez griže savesti, i bez pretvaranja da je drugačije.

Suština postojanja tri kategorije umesto dve leži baš u onoj srednjoj. Uklopiti je kategorija u kojoj mesto zadržava svoje pamćenje, svoj identitet, a ipak dobija pravu budućnost, umesto da bude ili prepunjeno prošlošću ili do kraja srušeno.

Kako prepoznati koja je koja

Razvrstavanje strukture svodi se na četiri iskrena pitanja

• Da li je stabilna? Može li bezbedno da nosi upotrebu narednih decenija, ovakva kakva jeste ili uz razumnu intervenciju? Ako da, može se sačuvati. Ako propada, ali su fragmenti vredni čuvanja, treba je uklopiti.
• Da li nosi identitet? Bi li njen gubitak učinio mesto generičkim, izbrisao nešto što bi lokalna zajednica prepoznala? Dovoljno jak identitet može da izvuče zgradu iz kategorije uklanjanja čak i kad je u lošem stanju. Ovde se može primeniti ideja Kevina Lynča o čitljivom orijentiru.
• Da li se može prilagoditi? Velike visine, pristojni rasponi i dobro dnevno svetlo znače da struktura može da primi namene o kojima još niko nije razmišljao. Zgrada koja može da bude samo jedna stvar slabiji je kandidat od stare ljuske koja može da postane skoro bilo šta.
• Da li pomaže svom okruženju? Struktura koja poboljšava ulicu ili parcelu, zatvara trg, drži ugao, štiti prolaz, zaslužuje svoje mesto. Ona koja samo blokira i deli ga ne zaslužuje.

Brz način da se sve ovo zapamti: stabilnost i prilagodljivost odlučuju da li se nešto može zadržati. Identitet i kontekst odlučuju da li treba.

Zamka: zadržavanje pogrešnih stvari

Postoji i način na koji se pogreši na strani zadržavanja, i vredi ga identifikovati jer ga obično izazivaju dobre namere. Zgrada se može sačuvati toliko temeljno, i toliko doslovno, da se time ubije: pretvoriti živu strukturu u balsamovanu relikviju koja onemogućava život oko sebe umesto da mu bude domaćin. Upozorenje Salvatorea Settisa o Veneciji jednako važi i za pojedinačnu zgradu: mesto svedeno na zidove bez ikakvog života unutra postaje, njegovim rečima, leš, pogrebna scena (Settis, 2016).

Naše sopstveno pravilo čuva i od buldožera i od balsamovanja:

Postojeće zaslužuje svoje mesto u novom projektu tako što nosi živu funkciju, ne time što je pošteđeno. Zadržavamo ono što može da funkcioniše, ne ono što samo izgleda staro.

Jane Jacobs daje razlog da se zadrži više nego što bi sam instinkt predložio: živom mestu su potrebne stare zgrade, jer su njihovi odavno otplaćeni troškovi ono što daje dom sitnim, jeftinim namenama koje drže kvart živim (Jacobs, 1961). Dobro urađena revitalizacija teži minimalnoj intervenciji, a maksimalnoj koristi. Ne najsačuvanijoj zgradi, već najživljoj.

Primer iz prakse: Povelja, razvrstana

Na Povelji je test u tri kategorije dao jasnu mapu. Sačuvati i transformisati obuhvatilo je stare stambene zgrade, oktogonalno utvrđenje, kuću za čamce i crkvu: dovoljno stabilne, i u potpunosti presudne za identitet, danas ponovo naseljene novim namenama. Uklopiti je obuhvatilo najlošije očuvane fragmente bolnice i crkve, stabilizovane i uklopljene u nove zgrade, sa fragmentima namerno ostavljenim vidljivim, tako da se istorija i dalje može pročitati. Ukloniti je obuhvatilo samo delove koji nisu nosili ni strukturu ni značenje.

Baš taj postupak razvrstavanja, urađen pre nego što je povučena ijedna nova linija, postavio je logiku za ceo projekat. Ostrvo se čita kao jedna neprekinuta priča upravo zato što ništa nije zadržano, niti izgubljeno, slučajno.

Zašto ovo štedi i novac i karbon

Ovo nije samo dobra konzervacija, već i dobra ekonomija. Svaka struktura koja se stvarno može zadržati predstavlja ugrađeni ugljenik koji se ne mora ponovo trošiti i gradnju koja se ne mora ponovo plaćati, a sve više i ispunjen uslov za regulatorna tela i zakonodavstvo koji prelaze na obračun ugljenika za ceo životni vek zgrade. Ali loše zadržana struktura, pogrešna, sačuvana iz sentimenta, jeste trošak bez povraćaja. Test u tri kategorije je način da se osigura da su stvari koje se zadržavaju baš one koje se isplate: kroz ugljenik, kroz karakter i kroz upotrebu.

Pre nego što bilo šta projektujemo na parceli sa istorijom, prvo sprovodimo ovaj test. To je najmanje glamurozan sat u celom projektu. Takođe je i onaj koji odlučuje da li će sve posle njega imati smisla.

---

Reference

• Ninković, K. (2023). The Revival: Poveglia’s Identity as Self-Sustaining University Campus.
• Jacobs, J. (1961). The Death and Life of Great American Cities.
• Settis, S. (2016). If Venice Dies.
• Lynch, K. (1960). The Image of the City.
• Embodied-carbon context for the “saves money as well as carbon” claim: Bryden Wood; EU whole-life carbon — One Click LCA (EPBD).
• Concepti: adaptive reuse, palimpsest, the existing as resource, urban diversity, Jane Jacobs.